Puteva je mnogo, ali koji je pravi? Da li imamo slobodu izbora? Gde nas vodi životni put i kojim putem treba ići? Da li, ipak, možemo da se preusmerimo sa jednog puta na drugi? Vidimo li znake na putu i da li ih prepoznajemo?

 

Sva ova pitanja i traganje za odovorima su deo našeg rasta i evolucije. Verujem da duša želi samo jedno a to je upravo rast i evolucija. Svaka duša je jedna individua i autentična na svoj način, pa su zato putevi, svakog od nas,  različiti i posebni.

Hajde, malo da se pozabavimo konceptom duše...

Duša je osnovna zamisao i jedinstvena celina ljudskog bića. Ona je posebna jer ima duhovnu sposonost, zbog čega znamo da ju je Bog stvorio i da je besmrtna. U mnogim tradicijama duša se spominje kao beztelesna suština ljudskog ili drugog živog bića. Koncept duše je teško razumeti razumnim umom, zato se i ne treba truditi. Duša može da se spozna samo kada je um miran. Dušu je moguće osetiti, ali mentalno to je pomalo neshvatljivo. To je naše unutrašnje Sopstvo koje je nepromenljivo, neprolazno i bez ograničenja.

 

Rađanjem i dolaskom u ovaj materijalni-fizički svet, započinjemo svoje životno putovanje.  Odrastanjem steknemo određena uverenja i stavove kroz koje kasnije gledamo na život. Većina tih uverenja i stavova potiče iz porodice, okruženja, sistema i religije, a kao takva često nas odvajaju od sopstvenog identiteta i udaljavaju nas od naše svrhe i istinite prirode. Težnja da se "uklopimo" i oslanjanje samo na materijalno umanjuje i ograničava naš put potencijal za rast i napredak. Svako je bar jednom u životu zastao i zapitao se: gde ja to idem? Da li sam na pravom pautu? Gde zelim da idem i ko sam ja ustvari?

Ukoliko niste u skladu i nezadovoljni ste svojim zivotom, najlakše je okriviti drugoga ili lagati sami sebe. Tako možete meseci i godine provesti u prebacivanju krivice na nekog drugog ili na neke okolnosti i time opravdavati sebe neznajuću da tako samo odmažete sebi.  Često upadamo u duboke krize preispitivanja za ili protiv, pa dugo odlučujemo na noji stranu da krenemo. Nemamo uvek svi tu snagu da odlučimo šta hoćemo i često se desi da ni ne znamo sta uopšte hoćemo. Šta je to što nas plaši i neda nam mira kada je donošenje odlukei prekretnice u pitanju? Možda se plašimo da ne donesemo pogrešnu odluku. Ipak, uvek imamo mogućnost da i to ptomenimo, izmenimo, damo nekome ono sto smo mislili da da ce nama doneti trajnu sreću, a ipak nije.  Možda baš to nešto nekog drugog može itekako da usreći.

Bez obzira na to gde smo bili, šta smo radili i kakav smo život vodili, trenutak u kojem se sada nalazimo jeste trenutak kada možemo da promenimo smer i počnemo da stvaramo život kakav želimo.

Prihvatanjem odgovornosti za svoj život i svoje postupke, ne laganjem sebe i postavljanjem zdravih granica kao i briga o tome kako se osećamo dok koračamo životnim putevima, jer su emocije najbolji putokazi koji nam govore da li nešto treba da bude deo našeg puta ili ne, približavamo se uspehu i sreći. Lepota i jeste u tome što uvek možemo da promenimo pravac, uvek slobodno možemo da zastanemo na nekom delu puta i odmorimo.

Kojim god putem da krenemo negde ćemo stići. Nikada nećemo biti na gubitku jer iskustvo koje stičemo na nekoj deonici našeg puta ogromno je bogatstvo. Lekcije koje učimo pomažu nam da upoznamo sebe, a sledeci pokušaj uvek može da bud drugačiji. Znaci na putu su smernice koje su nam date kako bi smo mogli da promenimo pravac, ako to nije naš put, ili nastavimo dalje ukoliko jeste. Univerzum uvek umeša svoje prste i pošalje neki čudesan znak, nekada bude povoljan, a nekada naizgled surov da nas prodrma i probudi i da nas pošalje na mesto koje nam po mnogo višem planu pripada. Verujmo životu jer on uvek ima najbolji plan za nas. Svaka duša ima svoj put. Čudesni su putevi naše duše i blažena su njena dela.  Koračajte sa lakoćom na stazi života.